Tog dana, 21. marta 2025. godine, jedan crveni balon je odbio da odleti u nebo.
Postoje tišine koje ne smeju da pripadaju školskim hodnicima. Tišine koje bole, otvaraju rane, zatvaraju oči, izazivaju suze. Jedna takva, teška i neprirodna, uselila se u Ekonomsku školu u Novom Sadu onog trenutka kada je stigla vest koje su se svi plašili – da se Vukašin neće vratiti u svoju klupu.
Tog dana čekali smo prvi dan proleća, boreći se svaki dan protiv onih koji su krivi za svaku Vukašinovu povredu, verujući u čudo – da njegova mladost može iz borbe duge 141 dan da izađe kao pobednik.
Ali nije.
Umesto prve ljubavi – tišina.
Umesto prve vozačke dozvole – tišina.
Umesto mature – tišina.
Ništa više tu tišinu ne može da nadomesti.
Vukašin nije bio samo šesnaesta žrtva. On nije samo broj, kao što ni onih prethodnih petnaest nisu samo broj. Oni su naša savest i naše pamćenje. Naša crvena linija, naša borba, istrajnost, a biće uskoro i pobeda.
Zato Vukašinova priča nije završena. Zato crveni balon nije hteo da odleti u nebo. Ostao je sa nama da nas podseća da Vukašinova prekinuta mladost nije nesreća, već ubistvo za koje još čekamo odgovorne.
Vukašin, a i mi zajedno sa njim, čekamo istinu.
I sačekaćemo je, Vukašine, budi siguran.
Komšija iz zbora 7. juli
