Šta je zajedničko dekanu koji na fakultet poziva policiju i direktoru škole koji zaključava svoje đake? Šta je zajedničko dekanu koji ni ne trepne kad njegovoj koleginici nezakonito oduzmu zvanje i direktoru koji suspenduje svoje kolege zato što traže da se radi po zakonu?
Zajedničko im je to što su u sukobu sa značajnim delom zajednice kojom rukovode. A u sukobu su zato što nisu prepoznali trenutak za dijalog. Umesto višesatnog klečanja, trebalo je razgovarati. Umesto donošenja odluke o prelasku na onlajn nastavu sedamnaest minuta nakon proglašenja blokade fakulteta, trebalo je razgovarati.
Postavlja se pitanje kako je moguće da osobe sa najvećim mogućim stepenom obrazovanja, koje pritom celog života rade sa mladim ljudima, nisu bile spremne na dijalog. Svi koji rade sa mladima znaju da se silom ne postiže ništa, osim rasplamsavanja inata. Mora da se razgovara, dugo i često, ravnopravno i sa poštovanjem. To je, uostalom, preduslov za svaku uspešnu komunikaciju. Zašto dekan i direktor to nisu učinili?
Najočigledniji odgovor bi mogao biti: zbog slepe odanosti režimu i njegovoj ideologiji. Ali i mnogi drugi rukovodioci ovakvih ustanova su odani režimu (koji i nema ideologiju, osim ako se kleptokratija može smatrati ideologijom), pa ipak nisu postupili tako. Drugi odgovor bi mogao biti: iz straha. I taj odgovor je tačan, barem delimično. No, opet, i drugi dekani i direktori su sigurno osećali strah, pa nisu posegnuli za ovakvim merama.
Čini se da je ovde ipak reč o nečemu drugom. O taštini. Sujeti, nadmenosti, samoljublju, oholosti… Ima mnogo reči za to. Čini se da je reč o neverici da tamo neka dečurlija može da ne dozvoli dekanu i direktoru da uđu u zgradu koju smatraju svojom. Kao da bi ta zgrada imala ikakvu svrhu da nema te dečurlije! I još u tome dečurlija ima podršku zaposlenih, a u slučaju direktora, čak i podršku roditelja. A podršku ima zato što se dečurlija bori za pravdu.
Tašti ljudi svaku kritiku doživljavaju kao napad na svoju ličnost, imaju potrebu da stalno dokazuju svoju nadmoć nad drugima i nesposobni su da priznaju svoje greške. Pošto nisu sposobni da priznaju greške, nisu sposobni ni za učenje i lični rast, te se greške samo nižu. Vrši se pritisak na kolege i učenike, odnosno studente; preti se disciplinskim postupcima; onemogućava se rad organa ovih ustanova; suspenduju se kolege… Jedan rukovodilac odlazi u Ćacilend, a drugi šalje policiju na svoje studente i svoje kolege. Svoje postupke opravdavaju ličnom žrtvom podnetom zarad zaštite zakonitosti rada škole i fakulteta. Jedan redovno nastupa sa mučeničkim izrazom lica, a drugi je morao da se sakrije u kancelariju da ne bi slušao krike svojih studenata i kolega dok ih je policija tuka i izbacivala iz zgrade koja je i njihova. Kriju se iza zakona (koji pritom sami krše) i iza funkcije na koju su ih izabrale upravo njihove kolege koje sada traže ostavke, što ni jednom ni drugom ne pada na pamet da učini. Istina je da legalitet imaju – pravo da ostanu rukovodioci, jer im mandat traje. No, legitimitet su odavno izgubili , jer nemaju podršku onih kojima rukovode i čiju promenjenu volju uporno ignorišu.
Zašto neće da se odreknu fotelje koja je u očima njihovih kolega već odavno prazna? Zato što taština znači i ispraznost. Ljudske ambicije, slava i samoljublje prolazni su i isprazni. Pritom, nema tu nikakve slave, značaja ili poštovanja. Svojim neprimerenim, nekompetentnim i neracionalnim ponašanjem, osim što čine štetu drugima, ovi ljudi narušavaju i sopstveni društveni ugled. Tako se tašt čovek uvek nekako samokompromituje, ili, stručnim narodskim terminom rečeno: napravi budalu od sebe.
Režim koji sada čuva dekana i direktora osuđen je na propast. On pada, upravo onako kako je pao baner koji je ugrožavao bele čiope. Građani su ga već načeli. I šta će onda biti sa dekanom i direktorom? Da li misle da ćemo zaboraviti ono što su učinili? Pa… nećemo. Lustracija će imati dosad neviđene razmere, a i pravosuđe će biti slobodno.
Komšinica iz zbora Dunav
