Čekić u ruci, ekser u glavi: Zašto je smenjivost vlasti jedina detoksikacija društva
Psiholog Abraham Maslov davno je primetio da onaj ko je dobar sa čekićem teži da u svakom problemu vidi ekser. Ta metafora o kognitivnoj pristrasnosti nigde nije opasnija nego u hodnicima moći. Priča o američkom senatoru koji prvog dana penzije po inerciji seda na zadnje sedište svog automobila, nemo čekajući vozača koji više ne postoji, nije samo anegdota o zaboravnosti; to je dijagnoza duboke transformacije ljudske psihe pod uticajem funkcije.
Pitanje koje nas danas muči više nego ikad jeste: šta nas to neumoljivo vuče ka moći i zašto savremena demokratija sve teže kroti njenu zloupotrebu?
Odgovor leži u mračnoj arhitekturi ljudske prirode. Trka za funkcije često privlači profile koje psihologija definiše kroz „mračnu trijadu“: narcisoidnost, makijavelizam i hronični nedostatak empatije. Jednom osvojena, moć postaje biološka zavisnost. Ona podiže nivo dopamina i testosterona do te mere da mozak postaje imun na strah, ali i na tuđu patnju, postajući zavisan isključivo od kontrole.
Kada se na to nadoveže „Hubris sindrom“ – bolest ponosa koja nastaje u dugotrajnoj izolaciji – lider prestaje da bude sluga građana i postaje žrtva sopstvene „veličine“. Pogledajmo to na primeru AV-e. On je školski primer transformacije koju moć vrši nad pojedincem tokom više od decenije apsolutne kontrole. Okružen poltronima i lišen stvarne institucionalne opozicije, on više ne komunicira sa narodom, već sa sopstvenom projekcijom tog naroda kroz ankete. Njegov nastup je postao mešavina mesijanskog kompleksa i duboke uvređenosti: on se iskreno čudi svakom otporu, videći u protestima ličnu izdaju njegove „žrtve“, a ne legitimno pravo građana.
Kada moćnik počne da sopstvenu sudbinu izjednačava sa sudbinom države, on je već u fazi gde je gubitak vlasti za njega psihička smrt. Zato zloupotreba institucija više nije politička strategija – to je instinktivni alat za preživljavanje nekoga ko je zaboravio kako izgleda život bez rotacija i telohranitelja.
Ako razumemo da moć korumpira biološki i psihički, moramo prestati sa uzaludnom potragom za „poštenim vođom“. Rešenje nije u moralu pojedinca, već u sistemu koji računa na ljudsku slabost.
Jaka i beskompromisna smenjivost je jedini realan lek. Ona je „institucionalna detoksikacija“. Ograničenje mandata je nasilno vraćanje funkcionera u realnost – podsećanje da će sutra ponovo morati da sednu za volan sopstvenog života i postanu obični građani. Ako je moć droga, izbori moraju biti prinudna rehabilitacija koja sprečava da se državni aparat pretvori u servis za nečiji ego.
Suština demokratije nije u tome da izabere najbolje, već da spreči loše da nanesu trajnu štetu. Jaki ustavni i zakonski okviri smenjivosti su jedina kočnica koja može zaustaviti onoga sa „čekićem“ u ruci da, u strahu od sopstvene nebitnosti, ne polomi same temelje društva. Smenjivost vlasti najmanje odgovara onima koji je drže, ali baš zato je ona jedini preostali uslov naše slobode.
Komšija iz zbora 7. juli
