​Autobus je vozilo za prevoz većeg broja putnika koje se kreće po unapred određenoj putanji ili slobodnim rutama. U doslovnom značenju, autobus je sredstvo kolektivnog transporta. No, u našem društvu, autobus ima i simboličko ili metaforičko značenje. Označava usmereno kretanje bez lične kontrole, kolektivnu poslušnost i političku instrumentalizaciju tela. Broje se autobusi, a ne ljudi. Dovezeni, raspoređeni, vraćeni, ljudi postaju pošiljka ili teret.

​Autobus je prostor prelaza iz ličnog (ja) u kolektivno (mi), tokom kojeg slabi individualna odgovornost, jer „svi idemo“, a jača konformizam, jer „glupo je da se ja sad izdvajam“. Tako pojedinac, još u vožnji, postaje deo kolektiva.

Autobus ljudi

​Ko su ljudi koji ulaze u taj autobus?

​Unutrašnji sukob zbog pristanka da uđu u autobus ublažavaju samoobmanjivanjem da to nije ništa strašno, jer se oni zapravo sa tim ne slažu i ne čine nikome štetu. Toliko su se saživeli sa svojim stanjem i navikli se da žive pod pritiskom, da im je to postalo sasvim normalno.

​Da li je reč o ljudima slabog karaktera ili je reč o kombinaciji straha, društvenog pritiska i raznih psiholoških mehanizama? I da li ti ljudi mogu da se promene? Recimo, kad neko javno odbije da uđe u autobus i oni shvate da nisu sami. Kad umesto sigurne male štete izaberu neizvesnu potencijalnu korist. Kad se povežu i počnu javno da govore o pritiscima. Kad se probudi solidarnost.

​To se već dogodilo, a i dalje ima onih koji ulaze u autobus. Kriju se, istina, navlačeći kapuljače i bežeći od kamera, simbolički umanjuju svoje učešće. Važno im je da sebe i dalje vide kao dobre i pristojne ljude. Ubeđuju sebe da nisu deo svega toga. Navlačenjem kapuljače ili zavese na prozoru autobusa, okretanjem glave, pokušavaju da naprave razliku između sebe kao osobe i sebe u toj situaciji. Da li im to uspeva, samo oni znaju.

​Ima i onih koji se ne kriju, nego vređaju i napadaju neistomišljenike, na taj način rešavajući sukob sa samim sobom i učvršćujući sopstvenu poziciju. Gubeći lični identitet u masi i prihvatajući logiku tabora, opravdavaju svoje učešće. Žele da njihov ulazak u autobus ima nekog smisla.

Nevidljivi autobus

​Ne izgleda kao autobus. Više liči na salu za sednice, na primer. Ali jeste autobus. U njega ulaze oni koji misle da moraju da glasaju na određeni način. Ili, oni koji ne smeju da glasaju onako kako misle da treba. U nevidljivi autobus ulaze iz istih razloga iz kojih oni drugi ulaze u vidljivi autobus. Iz straha za egzistenciju ili status, iz poslušnosti, naučene bespomoćnosti i prebacivanja odgovornosti sa sebe na kolektiv: Nisam to ja odlučio… Većina je glasala tako… Da bi smanjili ličnu odgovornost, ublažili svoj unutrašnji sukob i opravdali se formalnim poštovanjem procedura, zahtevaju, ili podržavaju, tajno glasanje kad se odnosi odluka o izboru u zvanje njihovog kolege, na primer. Tajno glasanje ima legitimnu demokratsku funkciju, ali u ovakvim slučajevima ono ne služi da zaštiti slobodu izbora, nego olakšava kompromis sa sopstvenim uverenjima.

​I ljudi u nevidljivom autobusu se kriju – njihova kapuljača je tajno glasanje. I ljudi u nevidljivom autobusu umeju da budu agresivni – glasno zagovaraju sporne predloge ili odluke. Kao i kod ljudi u vidljivom autobusu, i ovde postoje oni koji ćute i prilagođavaju se, dižući ruku za sporne predloge ili držeći je zalepljenu za naslon stolice, da ne bi, nošena tim ponekad baš nezgodnim unutrašnjim načelima koja nazivamo moral, poletela uvis i usprotivila se nepravdi i bezakonju.

Saosećanje ili prezir?

​Ljudi koji se aktivno suprotstavljaju represiji, i trpe posledice zbog toga, nisu naročito skloni saosećanju prema putnicima u autobusu. Uglavnom osećaju ogorčenje, bes ili prezir. To je sasvim razumljivo. Saosećanje bi moglo da umanji odgovornost putnika, a nije ni pravedno: Ja se borim i trpim zbog toga, a on pristaje i njemu je dobro.

Ali nije mu dobro. A saosećanje nije opravdavanje. Pritisak koji trpe putnici u autobusu objašnjava njihov postupak, ali ih ne oslobađa odgovornosti, jer, ma koliko sebe ubeđivali da nije tako, oni ipak nanose štetu drugima. To im treba reći. Jasno, ali bez osude, jer ljudi koji se ne osećaju u potpunosti osuđenima lakše menjaju ponašanje. Oni kojima se „presudi“ češće ostaju u svojoj ulozi do kraja.

Ne moramo da saosećamo sa ljudima u autobusu, ali bi trebalo da pokušamo da ih razumemo, ma koliko da smo ogorčeni i ljuti. I da se nadamo da će u sebi pronaći hrabrosti da se odupru. Da i oni osete onaj nalet snage koji čovek dobije kad se suprotstavi zlu, onaj divni osećaj lebdenja koji se zove sloboda.

Komšinica iz zbora Dunav