U dva sata bila je smena. Sad je moja drugarica bila na položaju ispred biračkog mesta, a moj partner i ja smo ušli unutra. Bila sam zadužena za slanje podataka preko aplikacije, u tabloidima poznatije pod imenom „lažni softver“. Kad sam svoje ime videla na tom spisku, pao mi je mrak na oči. Pa gde su baš mene našli za to?! Osobu koja piše rukom, ne koristi društvene mreže i napije se od jedne rakije. Dobro, ovo poslednje nije relevantno za ovu situaciju… Ali stvarno… Kakva crna aplikacija?! Bila sam sigurna da ću je pokvariti ili da jednostavno neće hteti da radi, jer se sve te moderne skalamerije u mom prisustvu uglavnom tako ponašaju.
Unutra sam mogla bolje da osmotrim članove biračkog odbora. Bilo je tu nekoliko žena i jedan namrgođeni muškarac, i oni za sve to vreme, čini mi se, nisu progovorili nijednu reč. Ostali su bili ljubazni. Među sobom su govorili drugim jezikom, ali posle dva ili tri sata, mogla sam skoro sve da razumem. Naročito mi je za oko zapala jedna devojka, pristojna, lepa i mila, ali nepokolebljiva. Predsednik biračkog odbora bio je veoma zagonetan. Do samog kraja nisam znala šta da mislim o njemu.
Kad sam u sedam uveče izašla da pošaljem podatke o izlaznosti, ispred biračkog mesta bila je parkirana marica, a dvadesetak pripadnika interventne jedinice policije muvalo se okolo. Pitala sam policajce koji su sa nama proveli ceo dan da li se očekuju neki problemi. Momci su tu da sve protekne mirno, rekao mi je jedan od njih. S obzirom na moja prethodna iskustva sa interventnom, bila sam sumnjičava, ali on me je uveravao da niko ne želi probleme. Svi ćete vi otići kući, a mi ostajemo ovde da živimo zajedno, rekao je.
Uprkos tome što sam očekivala da ćemo se juriti po ulicama, pravi rat, ispostavilo se, vodio se unutar biračkog mesta. Predsednik biračkog odbora, koji je sve vreme bio veseo, srdačan i pričljiv, potpuno se promenio kad je na red došlo brojanje listića. Nije hteo da broji neupotrebljene listiće. Skoro sat vremena se vodila rasprava oko toga. Tu su mu u pomoć priskočili posmatrači iz opskurnih udruženja koji su odjednom postali veoma zainteresovani za izborni proces. Nismo popuštali. Shvatili smo da su upornost i izdržljivost ključne osobine posmatrača. Tražili smo da se broji sve, onim redom koji je propisan. Oni su se jadali kako će sve to predugo trajati, govoreći da samo žele da odu kući, tako da se, na kraju, jedna od posmatračica ustremila ka stolu, i preko člana biračkog odbora, koji nije bio sitan čovek, bukvalno se bacila na glasačke listiće. Htela je i ona da broji, da bude brže. Neprestano joj je zvonio telefon, jer nikako nije uspevala da isključi zvuk. Jednom sam se našla u blizini. Na ekranu je pisalo: Boki SNS. Cičala je od muke, i straha da će otići bez nje i ostaviti je u tom, za nju, bezimenom selu u opštini Kula.
Malo pre ponoći unela sam rezultate glasanja u aplikaciju koja se, nekim čudom, nije pokvarila u mojim rukama. Oko pola jedan zapisnik je bio gotov. Napolju je bilo mnogo ljudi. Kad su članovi biračkog odbora izašli da zalepe zapisnik na ajnfort kapiju, prolomio se aplauz, povici, klicanje. Na tom biračkom mestu pobedila je mladost. Bila sam toliko iscrpljena, da sam jedva stajala na nogama, ali taj prizor mi je vratio snagu. Neispavanost, hladnoća, glad, umor… sve je nestalo pred tom čistom radošću što se, gromko odjekujući, poput bujice razlivala po ulicama tog inače tihog mestašca.
Oko jedan ujutru napustili smo biračko mesto i krenuli ka kolima, nadajući se da ćemo ih zateći u voznom stanju. Bila su tamo gde sam ih i ostavila, netaknuta. Izgleda da nikom nije bilo ni na kraj pameti da bi se neki blokaderski posmatrači sa lažnim softverom usudili da parkiraju ispred SNS-a. Naš partner je otišao pravo kući, a nas dve smo svratile u Kulu, u štab. Tamo je bila još samo mala grupa ljudi, ali dočekali su nas kao heroje, ozarenih lica. Osećala sam se kao da mi je upravo dodeljen orden za neke izuzetne zasluge. Neko je slavio rođendan, pa mi se odjednom u rukama našao tanjir sa dva parčeta torte. Ne sećam se da li sam ih pojela. Uprkos graji i veselju, mislim da sam nekoliko puta zaspala na stolici.
Oko četiri ujutru bila sam kod kuće, u krevetu, ali nisam mogla da spavam. Jedva sam čekala da prijateljima i kolegama ispričam neverovatnu avanturu u koju sam se upustila. Da im kažem koliko sam sjajnih ljudi upoznala, koliko je radosti i smeha bilo, i koliko je divan osećaj kad sprečiš nepravdu, krađu, zločin. Kad ti se ljudi zahvaljuju što ih čuvaš. Da, treba hrabrosti za to, jer nije ti nimalo svejedno kad se pred tobom nađe grupa nekih mračnih, pretećih pojava, a tvoje jedino oružje je olovka. I ta hrabrost nije obična. Ona je satkana od prkosa, od istrajnosti i neodustajanja, od prevazilaženja samog sebe i iskrenog povezivanja sa drugim čovekom. Donosi osećaj istinske ispunjenosti i, što je možda i najvažnije, život u miru sa samim sobom.
Komšinica iz zbora Dunav
