Pet popodne. Nalazim se sa nepoznatim saputnikom na parkingu. Ranac na leđima. Torba na ramenu. Idem u misiju. Obuka je završena, gradivo obnovljeno. Još jednom proveravam: lična karta, akreditacija, telefon, punjač i eksterna baterija. Sve je tu.
Sedamo u kola i krećemo po moju drugaricu. Srećna sam što sam sa njom u ekipi, jer znam da mogu da joj poverim svoj život. Uključujem navigaciju, a naš veseli saputnik kaže: Zašto pališ to? Pa znamo gde je Kula. Ja ga pitam: A je l’ ti znaš gde je taj naš štab? Nemam pojma, odgovara on kao iz topa. Pa zato palim.
Izvlačimo se iz grada i izlazimo na autoput. Kiša pljušti, a vetar zanosi moj ne baš tako mali auto. Zbog svega toga, a i zbog onog nepoznatog što nas je čekalo, nas dve bismo verovatno bile pune strepnje, da nas naš pričljivi saputnik nije zabavljao, mlatarajući svojim dugačkim rukama u svim pravcima, pevajući i oponašajući razne zvukove i glasove ljudi o kojima je pričao. Do suza smo se smejale. Ulicu u kojoj je bio štab promašili smo, naravno. Od silnog smeha nismo čuli glas one fine gospođe koja je uporno, i uzaludno, govorila: Skrenite desno, skrenite desno.
U štabu je vrvelo kao u košnici. Ljudi su dolazili i odlazili, sudarali se u polumraku, svi uzbuđeni, i svi veseli. Pošto je naš novi prijatelj u sebi, izgleda, imao nepresušni izvor inspiracije, mi smo nastavili da se smejemo, uz najukusniji paprikaš koji sam ikad jela.
Spavale smo u staroj, lepo sređenoj švapskoj kući. Sa nama su bile još dve žene, ispostavilo se, moje koleginice. Kad smo već pogasile svetla, stigao je i peti cimer. Nekako je uspeo, u onom mraku, da se ne saplete o nas dve, koje smo ležale nasred prostorije, i da bezbedno stigne do svoje sobe. Bila sam tek zaspala, čini mi se, kad je telefon počeo da zvrcka. Četiri sata. Smotra je bila u pet. Osećala sam se kao da me je voz pregazio. Koliko je sve to bilo lakše kad sam imala dvadeset godina!
Posle smotre, našle smo se sa ženom koja je bila raspoređena u istom mestu u kojem smo bile i nas dve. Kiša je pljuštala i bio je mrkli mrak. Kad smo stigle, po novosadskoj navici, uletela sam na prvo slobodno parking mesto. Tek kad smo izašle iz kola, videla sam da sam parkirala, ni manje ni više, nego preko puta prostorija SNS-a. Otpratile smo najpre saputnicu do njenog biračkog mesta, a zatim otišle da tražimo naše.
Stara zgrada, sa lepom, novom fasadom, istina, iznutra prilično oronula. Moja drugarica, koja je bila u prvoj smeni na biračkom mestu, ušla je zajedno sa ostalim posmatračima. Predsednik biračkog odbora tražio je od njih da izađu i vrate se u sedam sati. Ona mu je onda, svojim neumoljivim nastavničkim tonom, objasnila da posmatrači imaju pravo da prisustvuju svim fazama izbornog procesa. Tako je počelo. Tako se i nastavilo. Mi smo tamo bili ubedljivo najaktivniji, najposvećeniji i najbolje obučeni posmatrači.
Za to vreme, ja sam, sa mojim partnerom iz druge smene, vršila (p)osmatranje ispred biračkog mesta. Ćaci su počeli da se pojavljuju pre sedam sati, u grupama. Najpre su se okupljali na ćoškovima, a onda u koloni prolazili ispred biračkog mesta. Pronašla sam i njihovo obitavalište, u bočnoj ulici. Slikala sam sve to i prijavila, a partner, koga sam tog jutra upoznala, čuvao mi je leđa. Bilo je baš uzbudljivo. U nekom trenutku, ne znam tačno kada, policijska kola parkirala su se ispred biračkog mesta. Policajci su rasterali sve one koji nisu imali posmatračke akreditacije, i to je, čini mi se, prvi put, za sve ovo vreme, da sam videla da policija radi ono što treba da radi.
Bilo nas je mnogo, i unutra i napolju. Posmatrači iz onih opskurnih udruženja izgledali su nezainteresovani, čak nezadovoljni što su tamo. Jedna žena mi se požalila što ne može da bude sa kćerkom koja je došla iz inostranstva, jer mora, citiram, „da se smrzava u nekoj vukojebini“. Jadala se da je gladna i pitala zašto njima ne donose hranu kao nama. Ponudila sam joj svoj sendvič. Nervirala me je, ali osećala sam da nije u redu da bude gladna. Posle me je pitala koliko nas plaćaju. Ništa, rekla sam. Ništa?! Bila je zabezeknuta. A gorivo? To vam plate? Niko nam ništa ne plaća, rekla sam. Gledala me je u čudu: Pa zašto ste vi ovde?! Zato da vas više niko ne primorava da budete ovde, rekla sam.
Bilo je užasno hladno. Kiša je neumorno padala, a vetar udarao u naletima. Vlaga i hladnoća uvlačile su se u kosti. Ajnfort kapija je bila otvorena, tako da je u tom prolazu duvalo jače nego napolju. Spasila me je ružna svetloplava kabanica, davno kupljena u kineskoj prodavnici, i grejači sedišta u kolima mog partnera koji je bio mudriji od mene i kola nije parkirao ispred SNS-a, nego ispred biračkog mesta. U nekoliko navrata, kad je situacija bila mirna, nakratko smo ulazili u kola da se ugrejemo. I tako osam sati. Bilo bi neizdrživo da nas studenti nisu obilazili, isto tako mokri i promrzli, ali uvek nasmejani, sa onim, sad već mnogo puta viđenim izrazom lica koji imaju ljudi uvereni u ispravnost svojih postupaka. Bilo bi neizdrživo, i možda bih se zapitala da li išta od toga ima smisla, da nije bilo toliko ljudi koji su dolazili da glasaju. Bile su Cveti, i oni su pravo iz crkve dolazili na biračko mesto. Čitave porodice. Sa grančicama u rukama, stajali su i po sat vremena u redu. Bilo je tu raznih ljudi. Jedna žena me je pitala da li sam čula da blokaderi razbijaju i ruše po Kuli sve što stignu. Nisam čula, rekla sam. Čudila se tome: Kako nisi čula? Pa rekli su na Informeru. Muž ju je sprečio da mi detaljno prepriča vesti sa Informera, na čemu sam mu bila beskrajno zahvalna. Većina glasača je, ipak, imala drugačiji stav. Smeškali su nam se, klimali glavom, tapšali nas po ramenu i zahvaljivali se. Jedna baka me je pitala da li sam umorna. Niko nije umoran, rekla sam.
Komšinica iz zbora Dunav
