Pred izbore 2000. godine, čiju sudbonosnost smo svi osećali, baka me je pitala za koga da glasa. Imala je tada osamdeset godina. Rekla mi je: Ja neću živeti u tom svetu, ali ti hoćeš.
Malo je bilo baka koje su razmišljale tako. Stariji ljudi podržavali su vrhovnog vođu, masovno i, činilo se, bezrezervno. I tada smo to objašnjavali medijskim mrakom u kojem ih je vlast držala (još mračnijim od ovog sada), njihovim dubokim uverenjem da im vrhovni vođa daje penziju, da gradi i obnavlja porušene mostove i puteve, i brani zemlju od spoljnog, unutrašnjeg i svakog drugog neprijatelja. Nismo razumeli zašto ne shvataju da su tu penziju zaslužili radeći tolike godine i da su tokom svog radnog veka izdvajali novac za to. Nije se činilo da je to tako teško shvatiti. Nismo razumeli kako ne vide da nam je zemlja opustošena u ratovima u koje nas je, u najvećoj meri, upravo vrhovni vođa uvukao. Nismo razumeli zašto oni ne razumeju.
Ljude tako duboko uverene u istinitost sopstvenog viđenja stvari veoma je teško razuveriti. Vika i svađa ne pomažu, čak imaju suprotan efekat. Emotivne ucene i pominjanje budućnosti njihovih unuka imaju kratkotrajno dejstvo: malo ih pokolebaju u njihovim uverenjima, ali se oni brzo vrate na staro.
Kako ih onda sprečiti da glasaju za štetnu vlast?
Pošto stav o ispravnosti i nepogrešivosti vrhovnog vođe uglavnom izvire iz medija koji podržavaju vlast, mogu se primeniti sledeće metode: kvarenje televizora ili dogovor sa prodavcem u trafici da im kaže da su sve prorežimske novine rasprodate. Na sam dan izbora može se pribeći sakrivanju lične karte, cipela (apsolutno svih u kući) ili kaputa (primenjivo samo ako su izbori u jesen ili u zimu).
Bez obzira na to što ove metode ponekad mogu da deluju veoma privlačno, naročito kad čovek već padne u očajanje, one su ipak suviše radikalne. Iako je reč o ljudima koji tvrdoglavo odbijaju da vide stvarnost i istinu, i time pogubno utiču na život svoje dece i unuka, to su ljudi koje volimo.
Treba pokušati nešto drugo. Razgovarati, ma koliko naporno bilo. Poslati im ili pokazati poneku sliku ili snimak, ne ulazeći u raspravu. Slučajno zaboraviti „Danas“ ili „Radar“ kod njih, posle nedeljnog ručka. Pričati im o njihovim vršnjacima koji su sa nama na ulicama, ili pomažu na neki drugi način, a čije nas samo prisustvo ohrabruje, uveseljava i osnažuje i više od mudrih i duhovitih transparenata koje nose ili okrepljenja koje nam od srca spremaju. Reći im koliko ti ljudi, njihove komšije, izgledaju srećni što su deo ovog sveobuhvatnog pokreta. I još razgovarati. Saslušati ih. Čuti njihove razloge.
Starenje sa sobom nosi izazove. Suočavanje sa egzistencijalnim pitanjima koja se tiču smrti, smisla, slobode i izolacije. Osećaj beskorisnosti i bespomoćnosti usled sopstvenih ograničenja. Osećaj usamljenosti zbog smrti ili odlaska bliskih osoba. Gubitak samopouzdanja u donošenju odluka usled sve većeg stepena zavisnosti od drugih. Strepnja od besmisla i praznine, zabrinutost zbog budućnosti. I naravno, strah od smrti.
Osim toga, naši stariji sugrađani su ljudi koji su preživeli ratove, sankcije, hiperinflaciju, raspad države i tranziciju. U naponu životne snage, u najboljim godinama, živeli su u neprestanom strahu i neizvesnosti, pokušavajući da prežive, nahrane i školuju svoju decu, istovremeno brinući se i o svojim starim roditeljima. Sada žele da budu mirni i sigurni. Žele konačno malo bezbrižnosti. To zapravo i nije tako teško razumeti.
Zato im treba reći, i pokazati, mnogo puta, da neće ostati sami, napušteni i bespomoćni ako vrhovni vođa ne bude više tu. Biće ko da se brine o njima. Brinuće se oni koje su hranili, oblačili, školovali, oni koje vole najviše na svetu. I pravednije društvo koje deca njihove dece upravo grade. I kad se učini da je sve uzaludno i da nema nade da će promeniti mišljenje, još razgovarati. Uvek imati na umu da smo, svakim danom koji prođe, i mi sve bliži istom egzistencijalnom strahu.
Komšinica iz zbora Dunav
