U nedelju nećemo dati da Ćaciji bez stida i griže savesti hodaju našim ulicama. Nećemo gledati kako bahati, nemarni i korumpirani koračaju gradom u kojem je, zbog njihove neodgovornosti, sahranjeno ŠESNAEST naših komšija.

Šesnaest ljudi. Šesnaest života. Nisu to brojevi, to su lica koja smo viđali svakog dana. To su ruke kojima smo mahali na pijaci, glasovi koji su odjekivali u dvorištu, osmesi koji su nestali zauvek. I sada, oni koji su krivi za tu prazninu žele da šetaju među nama kao da se ništa nije dogodilo?

Svaka njihova šetnja našim ulicama biće ruganje suzama majki, ruganje neprespavanim noćima očeva, ruganje tišini koja se spustila na naše komšiluke. Oni ne hodaju gradom – oni gaze po uspomenama, po grobovima, po krvi nedužnih.

Zato im kažemo: ovaj grad više nije vaš. Ovde se ne hoda mirno kada su nam komšije stradale zbog vaše bahatosti. Ovde se ne diše slobodno dok je nepravda neispravljena. Svaki vaš korak je podsećanje da pravda kasni, ali je nećemo prestati tražiti.

Nećemo vam dozvoliti da od našeg bola pravite svoju normalnost. Njih ŠESNAESTORO nije zaboravljeno. Njihova smrt je rana, a vi ste so koja se u nju utrljava.

Ovaj grad pamti.
Ovaj grad plače.
I OVAJ GRAD VAM NIKADA NEĆE OPROSTITI.