Jednoga dana kad moj otac ode

Jednoga dana kad moj otac ode,
Ja neću biti tu
Kraj njega
Da ga držim za ruku
Da čujem poslednje reči
I poslednji udah
Da nam se još jednom sretnu pogledi
I da mu, pre nego ode
dodam čašu vode.

Jednoga dana kad moj otac ode,
Biću sam i gladan u hladnom podrumu
Sa malim prozorom što noću gleda na mesec
A danju u plavo parče slobode.

Jednoga dana kad moj otac ode
Doći ću sa tri druga što me vode
I staću naslonjen na krst
U bukagijama
I ćutaću
Neću reći ni reč
Neću plakati
Neću osećati glad
Čekaću mirno da se raziđe skup
I kad grobari počnu lopatama jako
I kad zemlja padne u grob
Slušaću taj udarac tup.

A onda tišina
Stao je razgovor i lelek
Stalo je vreme
Prestao pesak da curi u satu
Stala je misao
I vetar
I selice u letu
Laste
Rode
Stalo je sve
Samo humka raste
Jednoga dana kad moj otac ode.

Ostaću sam (sa tri druga)
I onda kada se svi raziđu i odu
Biću ljut na njega
Što si me tata pogrešno učio
Da nije zločin ljubiti slobodu.

Jednoga dana kad moj otac ode
Iz sveže humke nići će vlas
Koju neće imati ko da iščupa
Niti da je pokrije granitom
Zalivaće je rosa
I porašće žbun
Pa trn
Pa drvo gloga
Nići će iz groba oca moga.

Prolaziće ljudi
I gledaće u izbledeli krst u glogovom hladu
I pocepan peškir
I otpalo poneko slovo
Istopljene sveće
I pola čaše vode
I pitaće: Gde mu je sin?
Da li je još uvek rob
Kad je ovako zapustio očev grob?

Doći će proleće
Sešće pod drvo grobar
Da znojav popije pivo
Nasloniće se đubretar
Da smota jeftinog duvana
Staće udovica da se skloni od kiše
I gledaće glogov beli cvet što opojno miriše
I kap na cvetu što se otima od vetra
Da ne padne
Da ne kvasi travu pod kojom leži onaj što je umro mlad
Nad kojim niče hlad.
Moj otac
Što rodi vampiru kolac.

Bogdanu Jovičiću, studentu

s ljubavlju Vladimir Đurđev