Uvrede, pretnje, progoni. Finansijski pritisci, administrativno nasilje, a onda i fizičko nasilje: pendreci, pirotehnika, suzavac. Tako se ova država odnosi prema univerzitetu. Njegova autonomija postoji još samo na papiru, krivicom, nažalost, i samih članova akademske zajednice. Neki od njih ne vide, ili ne žele da vide ponor u koji guraju univerzitet.
Fakultet za identitet
Slobodni članovi akademske zajednice kliču: U znanju je moć! Za to vreme, država rastura fakultete, čineći presedan (još jedan u nizu) u ugrožavanju prava studenata i profesora i kršenju autonomije univerziteta. Ta autonomija je zajamčena Ustavom i predstavlja jedan od temelja demokratskog društva. No, mi već odavno ne živimo u demokratskom društvu. Oduzimanje dozvole za rad i pripajanje departmana fakultetu koji je osnovan bez podrške stručne i akademske javnosti čak nije ni politička odluka. To je politikanstvo. Fakultet 2.0.
Odluka o osnivanju ovog fakulteta je veliki i važan korak, jer će se tu proučavati „identitetske nauke” – istorija, kultura i tradicija srpskog naroda. Tako kaže ministar, onaj isti koji smatra da univerzitet treba „disciplinovati”. Ministar, očigledno, nije naročito upućen u stanje u visokom obrazovanju, jer još nije saznao da se „identitetske nauke” proučavaju na svakom univerzitetu u Srbiji. Već odavno, i veoma uspešno.
Savez prestola i oltara
U situaciji u kojoj se postojeći državni univerziteti suočavaju sa dosad neviđenim pritiscima – od blaćenja u tabloidima, preko nezakonitih administrativnih mera do fizičkog nasilja – najava osnivanja novog „crkveno-državnog” univerziteta može da se tumači kao pokušaj stvaranja poželjne paralelne institucije. Univerzitet 2.0.
Takav univerzitet ne bi bio samo obrazovna ustanova, nego i simbolički odgovor na neposlušnost koju pokazuje akademska zajednica. Postojećim univerzitetima država poručuje: Zamenjivi ste! S obzirom na sve što nam se događa, vrlo je verovatno da će taj zamenski univerzitet biti prostor u kojem se znanje oblikuje u skladu sa unapred zadatim vrednosnim i političkim okvirom.
Posebno je zabrinjavajuće što se u ovom najavljenom univerzitetu spajaju dve vrste autoriteta: crkveni i državni. Budući da bi univerzitet morao da bude odvojen od svih centara moći, jasno je da tu autonomije neće biti ni na papiru. Kroz taj savez prestola i oltara, univerzitet će se vratiti u srednji vek i, u najboljem slučaju, kritičko mišljenje negovaće samo unutar zacrtanih ideoloških granica.
Čiji je univerzitet ?
Sve ovo deo je šireg obrasca odnosa vlasti prema univerzitetu, naročito u poslednjih godinu i po dana. Najviši državni zvaničnici delegitimizuju akademsku zajednicu u javnom prostoru, optužujući je da vrši „obrazovni genocid” i plašeći roditelje budućih studenata mrtvačkim kovčezima, ili prosto konstatujući da policija ima pravo da ubija studente. Kad se tome dodaju represivne administrativne mere, otpuštanje politički nepodobnih profesora i fizičko nasilje unutar ili neposredno ispred fakulteta, dobija se zaokružena slika sistemskog pritiska na akademsku zajednicu. Ali ne samo na nju.
Isti obrazac pritiska primenjuje se i na samoorganizovane građane. I to ne treba da čudi. Univerzitet i zborovi građana, naime, dele jednu ključnu osobinu: predstavljaju mesta slobodnog mišljenja i zajedničkog delovanja. I imaju isti cilj – povratak vladavine prava i normalan život. Istovremeni napad na univerzitet i zborove građana jasno govori da je to više od pokušaja potčinjavanja institucije – to je pokušaj da se ograniči, ili potpuno otkloni sama mogućnost iznošenja drugačijeg mišljenja i zajedničkog delovanja u društvu. Jer, reč je o suštinski povezanim nitima istog društvenog tkiva koje vlast toliko silno želi da pocepa.
Akademsku zajednicu čine građani. Univerzitet je njihov.
Komšinica iz zbora Dunav
