Trenutni Dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, mediokritetski profesor sprskog jezika i lingvistike, gospodin Milivoj Alanović je od početka studentskih blokada istrajno pokazivao do koje mere je nedorastao kako situaciji na fakultetu tako i društvenoj krizi u kojoj je prinuđen da ga vodi.
Od početka blokade Filozofskog fakulteta, u decembru prošle godine, pa sve do izbacivanja studenata iz zgrade fakulteta i pozivanja policije 26.8., njegovo beskičmenjaštvo i servilnost režimu je prošlo put od providne maske neutralnosti do otvorene mržnje prema studentima u blokadi i zaposlenima koji ih podržavaju. Njegov performans upravitelja Filozofskog fakulteta počeo je isprva mlakim i nedorečnim saopštenjima „podrške“ svojim studentima u blokadi, kao i skandaloznim prenemaganjem da mu je teško (u retkim trenucima kada bi dospeo do pažnje medija), preko ciničnih „osuda svakog vida nasilja“ – u kojima je izjednačavao blokade visokoškolskih ustanova sa prebijanjem studenata od strane režimskih batinaša – te ćutanja nad policijskom brutalnošću i represijom nad njegovim studentima i zaposlenima, sve do sadašnjeg momenta, kada je zarad isterivanja vlastitih zamisli po svaku cenu posegnuo za policijom, da ga se reši trna u stražnjici koji trpi već devet meseci!
Pokušao je, dakle, da se isprva predstavi, budući pravi beskičmenjak, lojalan svojoj „blistavoj“ karijeri dekana, pa onda i režimu, kao neutralan faktor, pozivajući na „dijalog“ studente bez iskrene namere da se dođe do optimalnog rešenja pitanja nadoknade nastave i ispitnih rokova.
Samo neviđeno cinična osoba može javnosti poručiti da se prilikom izbacivanja studenata, koji devet meseci predvode i organizuju antirežimske proteste i akcije, nije desilo „ništa neobično“. Isto tako, samo neverovatna ljiga, uhvaćena u stupicu svojih sopstvenih odluka i razjarena što mu perfidni planovi ne teku glatko, može reći da su studenti, dok on njihove stvari baca a donacije troši, „provalili“ na fakultet. Tako nesnađen i nekompetentan da vodi jednu instituciju koja okuplja oko 400 zaposlenih i više hiljada studenata, u vremenima političke i društvene krize bez presedana u novojoj istoriji, odlučio je da pozove policiju i dozvoli joj (ili pak zahteva njeno) neprekidno prisustvo, u punoj borbenoj gotovosti, u zgradi fakulteta već dva dana, ne bi li tako konačno mogao da postane dekan kakvog je sebe sve vreme zamišljao!