Pojmovna metafora: borba protiv korupcije je napad na državu
– minijaturni ogled iz kognitivne lingvistike –
Za razliku od stilske figure, pojmovna metafora je kognitivni mehanizam kojim apstraktne pojmove razumemo kroz konkretna, čulna iskustva (tzv. preslikavanje domena). Primer vreme je novac (štedeti, trošiti, izgubiti vreme) pokazuje kako apstraktni pojam vremena poimamo kroz konkretni pojam novca.
Tvorci teorije pojmovne metafore, Lejkof i Džonson, fokusirali su se na ustaljene metafore (ljubav je putovanje, dobro je gore). Ipak, u našem društvu nastaje specifična, neuobičajena metafora: borba protiv korupcije je napad na državu. Kada vlast i prorežimski mediji proteste nazivaju „rušenjem države”, „udarom na institucije” ili „destabilizacijom”, oni, pomoću ovog kognitivnog mehanizma, studentski I građanski bunt poimaju kao agresiju na samu zemlju.
Ova krovna metafora grana se u nekoliko preciznih podmetafora:
- Borba protiv korupcije je napad spoljnog neprijatelja: Kroz izraze „obojena revolucija”, „srpski Majdan” i „strani plaćenici”, borba za pravnu državu poima se kao strana intervencija.
- Borba protiv korupcije je napad tradicionalnog neprijatelja: Upotreba etiketa poput „fašisti”, „nacisti”, „ustaše” ili „sledbenici Kurtija” smešta proteste u kontekst istorijskih neprijateljstava.
- Borba protiv korupcije je ugrožavanje nacionalnih interesa: Termini „antisrbi” i „antisrpska kampanja” diskvalifikuju težnju ka boljem društvu kao izdaju nacije.
- Borba protiv korupcije je onemogućavanje normalnog života: Nazivanjem građana „teroristima” koji „parališu sistem”, protest se poima kao nasilna blokada svakodnevice.
Dodatno, u tabloidnom diskursu srećemo i metafore: borba protiv korupcije je društveno neprihvatljivo ponašanje („huligani”, „štrokaderi”, „zversko ponašanje”) i borba protiv korupcije je opasna bolest („kancer društva koji treba odstraniti”).
Iz ovoga proizlazi apsurdan, ali logičan zaključak: ako je borba protiv korupcije napad na državu, onda je korupcija za ovu vlast normalno stanje, zdrav život i nacionalni interes. Država se ovde ne javlja kao žrtva korupcije, već kao njen zaštitnik i izvor.
Lingvistički gledano, ova metafora je izazov za teoriju pojmovne metafore, jer se čini da su izvorni i ciljni domen zamenili mesta. Obično konkretnim objašnjavamo apstraktno. Ovde je borba protiv korupcije (koja je konkretna i proceduralna) postala apstraktan pojam, dok je napad na državu (iako apstraktan pojam) postao konkretan pojam. Reč je verovatno o kulturološkoj motivisanosti metafore. Brojni ratovi i okupacije predstavljaju izvesno istorijsko iskustvo koje pojam napada na državu čini dobro poznatim, konkretnim pojmom, mada na pomalo izvitoperen način. S druge strane, borba protiv korupcije, koja, iako konkretnija, pa i zakonski uređena, nije mnogo praktikovana u našoj kulturi, predstavlja nešto novo i nepoznato (a samim tim i opasno), odnosno nešto apstraktno što mora da se objasni nečim konkretnim.
Za vlast je borba protiv korupcije toliko neshvatljiva da je mogu razumeti samo kroz metaforu napada na državu, a sudeći po ekspresivnosti I učestalosti metaforičkih izraza, vlast napad na državu doživljava veoma lično. To nam otkriva da se u osnovi svega nalazi najstarija metafora apsolutizma: Država, to sam ja.
Za ovaj zaključak nije nam bila potrebna teorija pojmovne metafore, jer tu podastrtu metaforu već odavno prepoznajemo i osećamo kao sopstvenu svakodnevicu. Teorija nam samo omogućava da to iskustvo jasnije sagledamo i stručno imenujemo.
Komšinica iz zbora Dunav
