Oglas na pola strane: Hitno otkupljujemo stid (Šifra: Veliki šef ne crveni)

Kada pitate analitičare šta nam fali na srpskoj političkoj sceni, gađaju vas onim fensi, dosadnim terminima: “institucionalni kapacitet”, “nezavisno pravosuđe”, “vladavina prava”. A istina je biološki mnogo prostija. Jedina osobina koja hronično, sistemski i do poslednjeg botovskog ešalona nedostaje svim SNS političarima jeste taj jedan davno izumrli evolutivni refleks.

Fali im stid.

Problem sa stidom u današnjoj Srbiji je taj što se on ne može dobiti kroz EU pristupne fondove, ne može se privući stranim investicijama, ne može se ugraditi u cenu kubika asfalta, niti se može namestiti na tenderu za braću i kumove. Da bi čovek uopšte proizveo to arhaično osećanje, mora da poseduje dve fatalne mane za preživljavanje u vladajućoj stranci: veliku dozu empatije i baždaren moralni kompas. A to su već ozbiljni defekti u CV-ju svakog ambicioznog naprednjaka (čitaj: presvučenog radikala).

Sve kreće, naravno, od vrha. Hijerarhija je vrlo prosta i vojnički stroga: Veliki šef (čitaj: Vučić) nema stid. On svakodnevno staje pred kamere, zauzima oprobani gard napadnute žrtve, drsko viče na građane, dramski uzdiše i ubeđuje nas da ne verujemo sopstvenim očima i novčanicima, već isključivo njegovim vanrednim istorijskim obraćanjima. Njegovi obrazi su armirani. A pošto je on neprikosnoveni model ponašanja, zašto bi onda njegovi podanici – obični partijski vojnici, klimoglavci i lokalni šerifi – imali tu neoprostivu slabost? Zašto bi oni crveneli zbog nestalih miliona, plagiranih diploma, bahaćenja ili nameštenih tendera, kada njihov uzor nikada u životu nije oborio pogled? Kakav šef, takav i ešalon.

U njihovom vrhunskom stranačkom inženjeringu, empatija se tretira kao opasna autoimuna bolest. To je onaj patološki poremećaj koji bi ih naterao da građane vide kao žive ljude, a ne kao kapilarne glasove, kvotu za autobuse i ucenjene statiste na mitingu. Zato se na njihovoj Akademiji za mlade lidere još u ranoj fazi polaznici uspešno vakcinišu protiv nje. Kada hirurški amputirate empatiju, stid fiziološki može da nastane. Nema empatije – nema crvenila u obrazima. Prosta anatomija.
Moralni kompas je, sa druge strane, eventualno koristan za sprdnju u kafani, dok se planiraju egzotična putovanja i turiraju besni automobili kupljeni od “tetke iz Kanade”. Današnji funkcioneri SNS-a koriste isključivo stranački GPS, softver isprogramiran da preračunava najbržu rutu do najbližeg upravnog odbora uz glasovno navođenje: “Nakon sto metara, skrenite desno na namešteni tender”. Ako se u sistemu i pojavi neki naivac sa moralnim kompasom, mašinerija ga odmah prepozna kao strano telo i ispljune nazad u anonimnost.

Zato su sve današnje afere vladajuće klike žanr čistog, nepatvorenog apsurda. Normalan čovek bi, pod teretom savesti, oborio pogled i povukao se u mišju rupu. Ali mutirani političar novog kova? On te pogleda pravo u oči, bahato pita “Pa šta?” i mrtav hladan te optuži da mrziš Srbiju (skorašnji primer: Selaković). On ne crveni, jer mu je taj organ odavno zakržljao.

I zato – lustracija!

Kao terapija šokom za sve njih koji nikada nisu doživeli taj pradedovski osećaj: STID. Povrh krivične odgovornosti koja se, naravno, podrazumeva kao gratis paket usluga.

                         Komšija iz 7. jula