Kao što krojač kroji, oštrač oštri, a klesar kleše, tako bušač buši. Njegov zanat možda nije najstariji na svetu, ali je prilično star, iako u davna vremena nije bio prepoznat kao zanat.
Poput ostalih zanatlija, bušači se međusobno razlikuju po kvalitetu rada, a i motivacija za bavljenje bušenjem nije kod svih ista.
Majstor bušač
Pripada posebnom udruženju: Nacionalnom esnafu bušača. Prirodno je nadaren za bušenje, možda zahvaljujući genetskim predispozicijama, jer mu je i deda bio bušač, ili stric, ili neki ujak, drugo koleno. Kad se na taj prirodni dar doda i stručno usavršavanje za bušača, jasno je da može da se dobije samo visokokvalifikovani radnik u oblasti bušenja. Pored zvaničnog naziva njegovog zanata, bušač ima i mnogo drugih imena, a u našim krajevima najčešće ga nazivaju imenom koje je toliko opštepoznato da ga nije potrebno ni navoditi.
Esnaf bušača takođe je u svojoj dugoj istoriji imao mnogo imena. Pošto taj esnaf ima status mitskog bića sa neverovatnim moćima, nevidljivog, a sveprisutnog (i pre svega, sveznajućeg, jer ma koliko da je tajno ono što neko učini ili kaže, ovo mitsko biće sve dozna), običan narod najčešće koristi eufemistički naziv (takođe opštepoznat), duboko verujući da će na taj način ovu aždaju sa bezbroj glava, ruku i nogu nekako umilostiviti i odagnati od sebe i svojih bližnjih.
Majstor bušač uglavnom buši iz uverenja da je u bušenju spas, i pokušava da izbuši sve ono za šta proceni da bi moglo da ugrozi mitski status esnafa čiji je član. Radeći u svojoj radionici, kroz istoriju se služio raznim tehnikama, a tajne svog zanata nije odavao nikome van esnafa. Zbog toga je živeo usamljeničkim životom koji mu je, iako ga je stoički podnosio, ipak teško padao. Zato je odlučio da se oproba i u nekim novim tehnikama. U duhu povezivanja sa širom zajednicom, majstor bušač je, pristojno odeven i ljubazan, počeo da posećuje ne samo domove svojih mušterija, nego i njihova radna mesta. Sve češće pokazuje i zanimanje za druge delatnosti, poput poljoprivrede i pravosuđa, na primer, a na prijateljske razgovore sad ne poziva samo svoje mušterije, nego i članove njihovih porodica. Pošto je još nov u svemu ovome, ne snalazi se najbolje kad mu ovi, kako je uostalom i red, uzvrate posetu i sa celom porodicom i svim svojim prijateljima dođu na taj prijateljski razgovor. Stidljivo se povuče u svoju zanatsku radionicu i neće ni nos da promoli iz nje.
Šegrt bušač
Sa razvojem moderne tehnologije, ova vrsta bušača doživela je ekspanziju u poslednjih desetak godina. U široj javnosti poznat kao „bot“, šegrt bušač širi svoju delatnost na virtuelni prostor i strateški se po tom prostoru raspoređuje. Strategiju, naravno, ne smišlja on, jer to prevazilazi okvire njegovih sposobnosti. Za smišljanje strategije ipak se mora biti majstor bušač.
Šegrt bušač, dakle, radi prema uputstvima svog majstora koji mu daje smernice u vezi sa oblikom, veličinom, količinom i osnovnom namenom zanatskog proizvoda, a šegrt ima slobodu da proizvod ukrasi u skladu sa sopstvenim estetskim vrednostima i tako ga učini unikatnim. Rezultat ovog manuelnog, ili pre, digitalnog rada (jer šegrt bušač svoje proizvode pravi isključivo koristeći svojih deset prstiju), jeste mnoštvo veoma sličnih, ali ne i istovetnih proizvoda koji se kroz razvijenu distributivnu mrežu plasiraju na tržište sa ciljem da se jednog dana nađu u svakom domu i svojim jedinstvenim kvalitetom potpuno preokrenu život i pogled na svet svakog građanina. Obim proizvodnje graniči se sa fabričkim, te se čini da šegrta bušača ima više nego što ih zaista ima. To je zato što ih majstori plaćaju po učinku. Čak i kad su mušterije nezadovoljne, pa na sve stranu ulažu reklamacije, šegrt bušač nije obeshrabren. On istrajno nastavlja da buši, vodeći se mudrom japanskom poslovicom: Novac raste na drvetu upornosti.
Ceo svoj radni vek najčešće provede kao šegrt i nikada ne postane majstor. Karijeru obično završi konzumirajući sopstveni proizvod.
Bušač amater
Amater je reč francuskog porekla koja, opet, potiče od latinske reči i označava zaljubljenika, nekog ko se nečim bavi iz ljubavi. Bušač amater, dakle, voli da buši. Ovo je verovatno najrasprostranjenija i najzagonetnija vrsta bušača. Brojne i obimne studije napisane su o njemu, ali i dalje nije otkriven izvor njegovog nesavladivog poriva da buši.
Motivisan je isključivo iznutra. Novac i moć ga ne zanimaju. Sâmo bušenje za njega je najveća nagrada. Nije jasno da li on to čini zato što stvarno misli da je sve uzaludno i da ništa nema smisla ili samo ne želi da izbaksuzira tuđe napore u traganju za smislom. Očigledno je, ipak, da što mu se više ukazuje na pozitivan ishod uloženog rada i napora, on sve više buši. Zato ga u narodu nazivaju i drugim imenima: pesimista, malodušnik, defetista, očajnik, a kad stvarno pretera s bušenjem, nazivaju ga i izdajnikom.
Njegov proizvod je rudimentaran, ali ume da ostavi snažan utisak na mušterije, i zato nikako ne treba potcenjivati njegovo bušačko umeće.
Šta da radite kad naiđete na bušača
U slučaju majstora bušača postoje dve mogućnosti: ili mu odmah stavite do znanja da znate kojim se zanatom bavi, jasno, ali diskretno (majstor bušač više od svega ceni diskreciju), ili prihvatite da igrate igru. Pošto je majstor bušač profesionalac, ovo drugo preporučuje se samo onima koji su i sami nadareni za bušenje, ali su iz raznih razloga za sebe ipak odabrali neki drugi zanat.
Šegrta bušača najbolje je ignorisati, a u tome naročito pomažu zdrav razum, verovanje svojim očima i negovanje kritičkog mišljenja.
Zbog njegove isključivo unutrašnje motivacije za bavljenje bušenjem, kad naiđete na bušača amatera nema drugog leka osim izbegavanja. To je najbezbednije, jer, u slučaju intenzivne i dugotrajne izloženosti amaterskom bušenju, može doći do ozbiljne, čak i pogubne epidemije.
Komšinica iz zbora Dunav
