Kula je vrsta građevine korišćena u tvrđavama da bi se ojačali bedemi i povećala odbrambena sposobnost utvrđenja. Bedemi su, opet, visoki i debeli zidovi koji su se koristili da bi zaustavili najezde neprijatelja ili da bi povezali kule i kapije u zaokruženu, zatvorenu celinu koja je štitila ljude od napada spolja. Napravljeni od kamena, bili su čvrsti, gotovo neprobojni. Bedemi Carigrada, Krak de Ševalije, Hadrijanov zid.
U srednjem veku, opsada je bila najčešći način ratovanja kojim su osvajani utvrđeni gradovi i zamkovi, i ponekad bi trajala godinama. Stanovnici opkoljenog grada su izgladnjivani, a osvajač ih je zasipao projektilima ispaljenim iz opsadnih sprava. Potkopavali su se bedemi, sa ciljem da se uruše i da se tako omogući vojnicima da prodru u unutrašnjost utvrđenja. Povremeno bi se izveo i juriš na bedeme na koje su onda prislanjane lestve da bi se osvajačka vojska popela i preko bedema ušla u tvrđavu.
Tako je bilo nekada, a čini se da nije mnogo drugačije ni sada. Višegodišnja opsada je uveliko u toku. Buše se rupe u zidinama pravne države, i nepravda, poput bujice, nadire sa svih strana. Potkopavaju se temelji moralnih vrednosti koje bi trebalo da čine osnovu međuljudskih odnosa u jednom društvu. Katapulti nemilosrdno izbacuju svoje projektile kiča i šunda, netrpeljivosti, uvreda i mržnje, a jurišni odredi svake vrste vrebaju iz mraka i potaje.
Kako se odupreti osvajaču?
Kulu imamo, a bedem gradimo. Možda će se nekom činiti da su te naše zidine lelujave i krhke, ali biće jače od svakog kamena carigradskog, jer je naš bedem živ, sposoban da želi i voli, jer je Paskalova trska koja misli. U utvrđenim gradovima zidovi su nekada štitili ljude, a sada će ljudi štititi zidove. Štitiće svoje kuće i kuće svojih komšija, domove koje su izgradili za sebe i svoju porodicu, i plodnu zemlju koja ih hrani. Štitiće svoje pravo na dostojanstven život. Ne samo u tom utvrđenju, nego u svakom mestu u kojem plamti, ili makar tinja, svest o dostojanstvu i slobodi. Taj plam osvetliće trgove i ulice utvrđenja i odagnati mrak koji se šunja i preti. Ali mora nas biti mnogo u tom ljudskom bedemu. I moramo stajati zajedno i složno.
Dan bitke je određen.
Ko misli da tog dana postoji nešto važnije, neka razmisli ponovo. Ko je nezadovoljan, neka se konačno pokrene i preduzme nešto. Ko je uplašen, neka se suoči sa strahom. Ko je ljut, neka se odljuti. Ko je uvređen, neka oprosti. Ko je razočaran, neka otvori oči i ponovo pogleda polet mladosti koja, po prirodi stvari, sa sobom nosi promenu.
Na dan bitke bićemo tamo gde će se odlučivati o budućnosti. Tu odluku doneće oni koji su, kako kaže narodna pesma, kadri stići i uteći i na strašnom mestu postajati. Bićemo tamo. Stajaćemo uz našu decu koja su u ovom društvu, pa i u nama samima, probudila solidarnost i empatiju za koje smo mislili da su davno i nepovratno iščezle. Stajaćemo uz našu decu koja su nas podsetila na to šta znači živeti.
Bićemo njihov bedem toga dana. I svakog sledećeg dana. Dok ne bude pravda!
Komšinica u posmatračkoj misiji
