Tihi heroj u senci Tvrđave: Kako je jedan 24-godišnji Italijan spasao simbol našeg grada

Šetajući novosadskim i petrovaradinskim ulicama, često se susrećemo sa imenima vojskovođa, kraljeva, pesnika i akademika. Njihove biografije učili smo u školama. Ali, upravo tamo u Petrovaradinu, u senci naše Đave, jedna mirna ulica koja vodi ka gornjim delovima Tvrđave nosi ime čoveka za kojeg većina nikada nije čula.

Njegovo ime je Đildo Pasepane. Nije bio ni general, ni političar, ni pesnik. Bio je tek 24-godišnji mladić sa juga Italije, ratni zarobljenik u tuđoj zemlji. A ipak, da nije bilo njega, silueta našeg grada danas bi izgledala potpuno drugačije.

Plan „spržena zemlja”

Vratimo se u oktobar 1944. godine. Drugi svetski rat ulazi u svoju završnicu, a nacističke snage u panici beže pred oslobodiocima. Njihova taktika pri povlačenju iz Novog Sada bila je surova: dići u vazduh sve što vredi. Glavna meta bio je železnički most Franca Jozefa, ali i ono što se na njega nastavljalo – veliki železnički tunel iskopan pravo kroz srce Petrovaradinske stene.

Da bi postavili tone eksploziva u tunel, Nemci su iskoristili italijanske ratne zarobljenike. Među njima se našao i mladi Đildo, rodom iz okoline Napulja. Gledajući kako se u utrobu Tvrđave unose smrtonosna punjenja, Đildo je shvatio jezivu istinu: detonacija te jačine neće samo zarušiti tunel, već će sasvim sigurno razoriti gornje platoe Petrovaradinske tvrđave. Simbol grada biće pretvoren u prah i kamenje.

Potez makazama koji je promenio istoriju

U noći između 22. i 23. oktobra, dok se grad spremao za oslobođenje, jedan mladić odlučio je da ne bude samo nemi posmatrač sopstvene i tuđe tragedije. Stavio je svoj život na kocku.

Rizikujući da istog trena bude streljan, Đildo se neopaženo uvukao u mrak tunela i presekao žice koje su vodile do eksploziva. Sutradan popodne, kada su nemački vojnici aktivirali detonatore, most Franca Jozefa se uz stravičan tresak srušio u Dunav. Ali brdo nije odletelo u vazduh. Tunel je ostao netaknut. Tvrđava je preživela.

Ironija istorije

Postoji neverovatna ironija u našoj lokalnoj istoriji, savršena za filmski scenario. Vek ranije, sa te iste Tvrđave, topovi su do temelja srušili i spalili Novi Sad. Vek kasnije, jedan tuđin, zarobljen i izmučen, rizikovao je sve da bi tu istu Tvrđavu spasao od uništenja.

Đildo Pasepane nas uči onoj najvažnijoj lekciji: pravi heroji ne dolaze uvek bučno, niti im se dižu kolosalni spomenici. Ponekad je heroj samo usamljeni, preplašeni 24-godišnjak u mračnom tunelu, čiji jedan tihi, hrabri rez promeni istoriju čitavog jednog grada.

Jednoga dana kada počnemo da cenimo prošlost i kada budemo živeli sadašnjost u slobodi, valjda ćemo umeti da se odužimo Đildu sa jednim spomenikom.

Do tad, možemo samo ovako:

Hvala Đildo.