Broj 16 je prirodan broj, deljiv sa 2, 4 i 8, deljiv sa 1 i sa samim sobom. Broj 16 je atomski broj sumpora, broj figura kojima raspolaže jedan igrač u šahovskoj partiji, zbir prva četiri neparna broja i osnova heksadecimalnog sistema. To je i broj ljudi u betonskoj grobnici u koju je pretvorena železnička stanica u Novom Sadu. I zato broj 16 više nikad neće biti samo broj.
No, nije uvek bilo 16.
14
Tišina je najpre trajala 14 minuta. Ta prva tišina i nije ličila na tišinu, ali je nekako bila najtiša, gotovo neprimetna. Stojiš ispred svoje zgrade, iz koje si izašao s namerom da stojiš ispred zgrade. Nelagodno ti je, ali ne zbog slučajnih prolaznika, jer oni misle da čekaš taksi, pošiljku ili drugaricu. Nelagodno ti je, jer ti znaš da ne čekaš nikoga i da nisi pošao nikuda. Na trenutak poželiš da odeš, ali ipak ostaješ da stojiš. Nelagodno ti je, ali osećaš da moraš da budeš tamo.
Ponekad možda i jesi nekud pošao, pa staneš da ćutiš tamo gde si se zatekao. Ispred Vladičanskog dvora, na primer, gde te košava i kiša šibaju sa svih strana. Ljudi prolaze pored tebe, žureći da se sklone od vetra, hladnoće i vlage, a ti stojiš. Uveren si da si sam. I tek kad minuti prođu, ugledaš, tu i tamo, i neke druge ljude koji se baš u tom trenutku pokreću, a za koje si mislio da stoje, jer čekaju nekog ili nešto, ili da su poznanici koji su zastali da razmene po koju reč. I shvatiš da u toj jedva primetnoj tišini nisi sam.
15
Posle je bilo 15. Taj petnaesti minut bio je neverovatno dug. I pre nego što bi istekao, ljudi bi počinjali da se pomeraju, da se prebacuju s noge na nogu, kao da odbijaju da prihvate da taj minut postoji, a da jedan život više ne postoji.
Broj onih koji ćute je sve veći. Nisu to više pojedinci raštrkani po ulicama i trgovima. Sad su u manjim grupama, zatim u sve većim, i svuda. A onda se nađeš na Slaviji, na primer, u ogromnoj grupi ljudi, toliko velikoj, da ti se čini sa tamo stojiš sa svim ljudima na svetu, sa svima koji su ikada živeli i koji će ikada živeti.
I tako Novu godinu dočekaš smrzavajući se na ulici, sa svim tim nepoznatim ljudima sa kojima te neraskidivo povezuje potreba da ćutiš, da ne zaboraviš i da se boriš. Tišina više nije neprimetna. Odjekuje gromoglasno.
16
Na kraju ih je bilo 16. Još jedan dugačak minut koji, da je bilo poštenja, odgovornosti i pravde, nikada ne bi postojao. Godina je prošla, a ti stojiš tamo gde je sve počelo. Ispred tebe su ljudi, iza tebe su ljudi, svuda oko tebe su ljudi, duž celog bulevara. Stojiš sa njima u jezivoj, i istovremeno veličanstvenoj tišini. Dan je sunčan i neobično topao za to doba godine. Plavetnilo neba zaslepljuje više od samog sunca.
Mnoge ljude oko sebe prepoznaješ, ali mnogo je i onih koje prvi put vidiš. Došli su izdaleka da ćute sa tobom. Osećaš bliskost sa svima njima. Dok tako stojite zajedno, svako sa svojim mislima, osećaš da si deo nečeg velikog. Ponekad ne umeš jasno da iskažeš šta je to, ali znaš da je veliko, i da tu pripadaš.
Tišina
Razmišljaš o poginulima koje nisi poznavao, i koje nikad nećeš upoznati. Zamišljaš njihove živote: kakvi su bili i kakvi su mogli da budu. Misliš na one koji su ostali iza njih. Bol i tugu razumeš, jer i ti si nekoga izgubio. Svako je nekoga izgubio. I o njima razmišljaš.
Dok stojiš u toj zaglušujućoj tišini, udubljen u sebe, misliš na ljude o koje si se ogrešio, na ljude koji si usrećio, na decu, na roditelje, na prijatelje koji su na drugom kraju sveta, na osobu koju voliš, a ne usuđuješ se da joj to kažeš.
U gomili, ali sam sa sobom, u tih 16 minuta zaista zastaneš. Za one kojih više nema, ali i za sebe samog. Napraviš iskorak iz užurbane i vrtoglave svakodnevice u kojoj prečesto juriš za nečim površnim i prolaznim, i stojeći u tišini za 16 ubijenih duša, vraćaš se izvornom sebi i podsetiš se na ono što je u životu zaista važno.
Ruke su im krvave!
Komšinica iz zbora Vera Pavlović
