Kako je hram slobode postao policijska stanica

Kada zamislite fakultet, šta vidite? Amfiteatre pune debate, profesore koji brane svoje studente i otvorena vrata za svakog ko traži znanje. Nažalost, Filozofski fakultet u Novom Sadu danas liči na sve samo ne na to. Pod upravom dekana Milivoja Alanovića, ova institucija postala je simbol zaključanih vrata, „online“ skrivanja i, što je najstrašnije – policijskih pendreka u studentskim klupama.

Zbog toga zahtev za smenu dekana Alanovića mora da bude prioritet zaposlenima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a da pritom to ne bude samo još jedan birokratski postupak. To treba da bude hronika sramote jedne uprave koja je uspela ono što nikome nije pošlo za rukom decenijama: da od visokoškolske ustanove napravi policijski poligon.

Kad dijalog zameni kordon

Prvi i neoprostivi greh dekana Alanovića jeste trenutak kada je odlučio da probleme sa sopstvenim studentima i kolegama ne rešava razgovorom, već pozivanjem policije – i to dva puta.

Zamislite „oca“ jedne kuće koji, umesto da razgovara sa svojom decom, zove interventnu brigadu da ih izbaci iz sobe. Dekan je dozvolio da policija u produženom trajanju boravi u zgradi, da legitimiše i zastrašuje akademske građane, kršeći Ustavom zagarantovanu autonomiju univerziteta. Dok su studenti i profesori trpeli prekomernu silu, dekan nije stao između njih i kordona. On je stao ostao iza kordona, krijući se u svojoj kancelariji.

“Log out” umesto odgovornosti

Dok je zgrada bila pod opsadom, a kolege tražile odgovore, Kad su studenti objavili blokadu, tražeći pravdu za žrtve nadstrešnice, dekan je pribegao najmodernijem metodu bežanja od stvarnosti i odgovornosti – „prelasku na online nastavu“.

Bez konsultacija sa saradnicima, jednim klikom je zaključao fakultet i paralisao njegov rad, samo da se ne bi suočio sa onima kojima je dužan da polaže račune. Kada su mu šefovi odseka nudili posredovanje, on ih je ignorisao, birajući da komunicira isključivo putem naredbi i pretnji disciplinskim postupcima.

Težak kofer u Banjaluci

Možda najslikovitiji primer gde leže dekanovi prioriteti dekanovih prioriteta jeste slučaj profesorke Jelene Kleut. U danu kada se na Senatu lomila njena profesionalna sudbina, kada je trebalo da prvi čovek fakulteta ustane i zaštiti svog zaposlenog ili makar interese svoje kuće – njegova stolica je bila prazna.

Gde je bio dekan? U Banjaluci, na tezgi. Privatni honorarni posao bio je važniji od obraza institucije koju vodi. Dok su njegove kolege pokušavale da spasu šta se spasti može, on je bio zauzet sopstvenim novčanikom.

Digitalna diktatura

Kako vladati kad vas kolektiv ne želi? Jednostavno – ukinete im pravo glasa. Kada je postalo jasno da je nezadovoljstvo veliko, uvedene su “elektronske sednice” sa sumnjivim aplikacijama pribeglo se „elektronskim sednicama“ i sumnjivim aplikacijama koje ne garantuju tajnost glasanja. Kada su profesori tražili dokaze da je glasanje anonimno, dekan je teret dokazivanja prebacio na njih. To je logika apsurda: „Vi dokažite da ja varam, inače je sve pošteno“.

Odlazak je jedini lek

Filozofski fakultet je danas ranjena institucija. Međuljudski odnosi su zatrovani, poverenje je nepostojeće, a ugled uništen slikama policije koja izbacuje studente. Dekan Alanović je svojim postupcima pokazao da ne razume osnovnu lekciju: autoritet se ne gradi pendrekom, već integritetom. Poštovanje mora da se zasluži, svakoga dana.

Zahtev za smenu dekana Alanovića nije samo još jedan birokratski postupak. To je hronika sramote jedne uprave koja je uspela ono što nikome nije pošlo za rukom decenijama: da od visokoškolske ustanove napravi policijski poligon. Njegovo razrešenje nije stvar osvete, već higijene. Novi Sad zaslužuje Filozofski fakultet koji je svetionik kritičke misli i stub autonomije univerziteta, a ne „simbol neslobode“ ograđen policijskom trakom.

Vreme je za novo vreme.

                  ​​​Komšinica iz zbora Dunav