Tvrđava za misleću omladinu

Baron Miloš Bajić (1827–1897) bio je veleposednik, poslanik i jedan od najbogatijih ljudi svog vremena. Ali, za razliku od mnogih pre i posle njega koji su moć koristili isključivo za lični interes i dodvoravanje vlastima, Bajić je razumeo da narod bez slobodnih, obrazovanih ljudi nema budućnost. Njegovo ime danas nosi jedna tiha ulica kod novosadske Riblje pijace, ali njegov pravi spomenik je mnogo veći i glasniji.

Odgovor na ucene sistema

Krajem devetnaestog veka, tadašnje ugarske vlasti tražile su povod da ugase Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu. Izgovor sistema bio je jednostavan i birokratski hladan: stara zgrada je bila neuslovna. Plan je bio da se novosadskoj omladini oduzme mesto gde se uči, misli i formira slobodan duh. Akcija prikupljanja novca išla je sporo, a sistem je trljao ruke.

Tada na scenu stupa Miloš Bajić. Bez kalkulisanja, on donira ogromnih 100.000 forinti kako bi se u srcu Novog Sada podigla nova, velelepna zgrada današnje gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“. Bajić nije samo platio ciglu i malter; on je kupio opstanak novosadske inteligencije. Razbio je namere bahatih činovnika i sačuvao mesto iz kog će vekovima izlaziti najbolji i najpametniji studenti i građani.

Natpis koji obavezuje

I danas, iznad ulaza u „Jovinu“ gimnaziju, stoji uklesan natpis: „Baron Miloš Bajić srpskom narodu“. On namerno nije zgradu ostavio državi, niti ministarstvima, već narodu.

A sad, više od veka kasnije, dok gledamo kako se ova vlast ponaša prema Jovinoj gimnaziji, slično kao ugarske vlasti, moramo da konstantujemo da postoje i unutrašnje okupacije, samo nam nedostaje jedan Miloš Bajić.