Drevna spartanska izreka, ona o povratku sa štitom ili na njemu, bila je podsećanje na to da su hrabrost i čast važniji od života. Ako se shvati doslovno, ona deluje surovo i preterano za današnjeg čoveka, ali bi, bar metaforički, još uvek trebalo da ukazuje na neke vrednosti.

Nova izreka, ova sa izmenjenim predlozima – ispred ili iza – takođe je podsećanje. Na stvarnost koju živimo.

Ispred štita

Stajati ispred štita svesna je odluka.
Ako čovek priđe dovoljno blizu, može da oseti miris uniforme koja je tek izašla iz fabrike. Pošto štitovi više nisu od teškog drveta i bronze, već od pleksiglasa, čovek može da razazna tkanje uniforme, da broji džepove, posmatra službeni pištolj koji, poput kakvog polusuvog lista, labavo visi o pojasu. Može da posmatra cipele i pita se da li su zaista tako neudobne kao što izgledaju. Ako je dovoljno blizu, može da čuje tišinu koju ne narušava ni zvuk disanja – te nesvesne radnje bez koje nema života. Čini mu se da stoji pred providnim zidom iza kojeg su neki novi vojnici od terakote.

Kad podigne glavu, čovek se ne susretne sa licem, već sa polovinom lica: čelom i očima. Čelo je uvek isto i ne otkriva ništa osim mladosti. Oči su, međutim, drugačije: neke ustreptale, neke sasvim mirne (možda i ravnodušne), neke užagrene, a neke uplašene. Oči, to izdajničko ogledalo duše, otkrivaju da su iza štita ipak ljudi.

Iza štita

Kada su se davne 842. godine dva brata, Ludvig i Karlo, zakleli da će se zajednički boriti protiv trećeg brata, zakletvu su položili i njihovi vojnici:

„Ako Ludvig bude poštovao zakletvu kojom se zakleo svom bratu Karlu, a Karlo, moj gospodar, sa svoje strane zakletvu ne bude poštovao, i ja od toga ne budem mogao da ga odvratim, niti ja niti iko od onih koje budem mogao da odvratim, nikakvu pomoć mu neću pružiti u borbi protiv Ludviga.“

Tada je autoritet bio gospodar Karlo. Sada su to Ustav i zakon. Zakletva postoji i danas, ali je, izgleda, zaboravljena. Zaboravljeno je mnogo toga: zajamčena ljudska prava, slobode, zabrana nečovečnih postupaka, srazmerna upotreba sile, a pre svega – obaveza odbijanja nezakonitih naređenja. Ovu obavezu Karlovi vojnici su sami sebi nametnuli. Tada je to bilo pitanje časti. Sada je pitanje konformizma. Lakše je zaboraviti, prepustiti se i reći sebi: To je samo posao.

Iza štita su ljudi pretvoreni u oružje. Zapravo, nisu pretvoreni – sami su sebe u to pretvorili. Neki zato što to žele, a neki jer misle da moraju.

Stajati iza štita takođe je svesna odluka.

Ljudi

Ispred štita su ljudi, vidno različiti, u šarenoj odeći; predstavnici svih onih kategorija pobrojanih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. Stoje mirno i zajedno, zvižde i pevaju, odbijaju da nestanu. Traže da se poštuje ona zakletva. Ništa više. Naoružani su samo upornošću, verom da postupaju ispravno, i osmehom. Podnose pendreke i pesnice kojima im drugi sude, jer znaju da su ljudi.

Iza štita su ljudi koji ne shvataju da su ljudi, ili to ne žele da budu. Kroz štit posmatraju ono šarenilo koje prkosno odbija da uzmakne pred njihovom brojnošću, pred silom i oružjem.

Zamahuju pendrekom iz straha, zavisti ili mržnje. Jer su, na kraju krajeva, ipak ljudi. I po tome će im biti suđeno.

           Komšinica iz zbora Dunav