U Srbiji se zimnica sprema pobožno. Taj ritual stavljanja povrća u tegle, da se preživi duga i hladna zima, deo je našeg kolektivnog DNK.

Međutim, vest iz okoline Kruševca da se iza firme za otkup kornišona krilo pet tona marihuane, daje sasvim novo značenje pojmu „država u turšiji“.

Svaki proizvod ima svoju istoriju, pa i ovaj. Potreba za malim krastavcem nastala je kada je francuska aristokratija krajem 17. veka počela da ceni „estetiku malih zalogaja“. Tada su prestali da bacaju zakržljale plodove i počeli da ih serviraju na dvorovima. To je trajalo sve do 19. veka kada su botaničari uspeli da naprave čuveni „Cornichon de Paris“. S druge strane, recept za turšiju – tačnije sirće u tegli – donele su nam Osmanlije. Pre toga, naši stari su fermentisali povrće, najčešće kupus, jedini cilj bio je puko preživljavanje zime.

I tu dolazimo do srpskog “evolutivnog skoka” koji se zove članstvo u Srpskoj naprednoj stranci.

Zamislite srpskog seljaka iz okoline Kruševca koji spaja francusku estetiku i turski recept, ali preskače vekove razvoja dok sedi sa “drugarima” na opštinskom odboru i iznosi računicu:

„Ljudi, slušajte ‘vamo. Pet tona kornišona stane u 13 hiljada tegli. Po maloprodajnim cenama, moja zarada je u najboljem slučaju 8.000 evra, i to da me kičma boli cele godine. S druge strane, pet tona ove ‘druge robe’, znate na šta mislim, donosi promet od 50 miliona evra. Pitanje je prosto: Imam li podršku države da razvijem biznis koji se zapravo isplati?“

Šta mislite, kakav je bio odgovor?

Šalu na stranu – jer ovde ničeg smešnog nema – ovaj slučaj ogoljava mehanizam naše paralelne stvarnosti. Kako je moguće da u malom mestu, gde se zna čija je kokoška prešla u čije dvorište, niko ne primeti industrijski pogon za preradu droge?

Odgovor je poražavajući: te plantaže nisu nevidljive. One su samo „nedodirljive“ – sve dok neko ne odluči drugačije.

A ko u ovoj zemlji o svemu odlučuje?

Dobro došli u Kornišon republiku u kojoj vlada Kornišon partija.

                  Komšija iz zbora 7.juli