„Gde onda postoji prošlost, ako uopšte postoji?”

„U dokumentima. Zapisana.”

„U dokumentima. I…?”

„U svesti. U ljudskom pamćenju.”

„U pamćenju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontrolišemo sva dokumenta i sve pamćenje. Mi dakle kontrolišemo i prošlost, zar ne?”

„Ali kako možete sprečiti ljude da pamte?” uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivši na brojčanik. „Pamćenje je nevoljno. Ono je van čoveka. Kako možete kontrolisati pamćenje? Moje niste stavili pod kontrolu!”

O’Brajen se ponovno namrgodi i položi ruku na brojčanik.

„Naprotiv”, reče, „ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato što nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvršiš onaj čin pokoravanja koji je cena normalnosti. Više si voleo da budeš lud, da budeš manjina koja se sastoji samo od jednog čoveka. Vinstone, samo disciplinovan duh može opažati stvarnost. Ti veruješ da je stvarnost nešto objektivno, spoljno, što postoji za sebe. Ti isto tako veruješ da je priroda stvarnosti sama po sebi očigledna. Kad zavaravaš sebe misleći da nešto vidiš, ti pretpostavljaš da svi ostali vide isto što i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde više. I to ne u svesti pojedinca, koja može grešiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za šta Partija kaže da je istina. Stvarnost se može opažati samo kroz oči Partije. To je činjenica koju moraš ponovo naučiti, Vinstone. Za to je potreban čin samouništenja, napor volje. Pre nego što ćeš postati normalan, moraš se poniziti.”

Odlomak, Džordž Orvel